Моји су родитељи одрастали у доба II. светског рата који је опустошио готово све и додирнуо свакога. Послератно доба донело је немаштину и глад, а са собом и исхрану оним што се могло спремити од намирница које су се могле набавити: кромпира, брашна, зеља, пасуља ..., попут гренадир марша и флекица са купусом, пасуља... Понекад, када би вам се срећа осмехнула, био је ту и додатак исхрани: мало сланине попржене на луку и додате овим "гастрономским деликатесима".
И да, драги моји, сланина је додатак исхрани, обогаћује јој укус, појачава енергетску вредност и свако јело ком је додата чини прихватљивијим без обзира како једноставно оно било.


Чај од нане кад вас боли желудац, лист дуње када имате пролив или липе кад сте прехлађени никад није био, и никад неће бити, додатак исхрани. То је само начин да сами учините нешто за своје здравље или боље осећање када не желите или нисте у могућности посегнути за препаратима фармацеутске индустрије.


Како се уопште може помислити да су фараонима у гробнице стављали семенке црног кима да би им он на оноземаљском свету био додатак исхрани. Па фараони и за живота нису оскудевали, могли су јести шта су хтели, зашто не би онда и тамо горе. Црни ким су им стављали зато да у случају болести посегну за њим јер се сматрало да лечи све осим смрти. Тек у другој половини прошлог века додатак исхрани уместо сланине постали су синтетички препарати које је маркетиншка индустрија представила као нешто што ће нас учинити бољим, лепшим, паметнијим, здравијим ...


Па када је онда лековито биље (упс, опет ја, бришем лековито биље ) постало додатак исхрани кад то у ствари није? Онда кад је у ери све веће бриге за своје здравље људима почело постајати прихватљивије користити природна средства него конзумирати синтетичке додатке исхрани попут мултивитамина у огромним таблетама које се тешко гутају, мултиминералним препаратима одвратног укуса и желатинозним капсулама за које више ни сами произвођачи нису сигурни чему служе . Кад им је природа почела постајати све већа конкуренција, некоме из апарата комуниколога, психолога и маркетиншких стручњака у великим фармацеутским компанијама упалила се лампица: ако нешто што људи воле назовемо именом које људи не воле решили смо проблем.



Требало је само још потплатити неколико поткупљивих научника, платити неколико добрих лобиста, одвести неколико група супруга министара на егзотично путовање ... и ево га, забрањена је употреба назива лековито биље. Па је тако облог од гавеза омотан око вашег ишчашеног зглоба ножног постао додатак исхрани.



Текст преузет са https://www.prirodna-hrana.info/